Вајска (Из дневника вечитог дечака)
Крај Дунава-мало село,
из свемира-долетело.
Над Дунавом-на трен стало,
у води се огледало.
Огледало, воду пило, у
Дунав се заљубило.
Вајиш канал-Вајска снила,
крај њега се населила.
Сеобама-многи странци
и посташе сви Вајштанци.
Бођански нам манастир
незаменљив орјентир.
Звоник црквен-све до неба,
залутати ником не да.
Свуд вишњици и шљивици,
расцветани сви видици.
Вајиш, Жива Берава,
стара Бачка тврђава.
Лабудњача, Подбара
и језеро провала.
плодне њиве, шуме, реке,
никад туђе ни далеке.
Посред села пут кривуда,
са мном лута-било куда.
Све адресе-привремене,
кућо моја-жељна мене.
Све пролази, све се мења,
моја Вајска-тиха, снена.
Од свих мена заштићена,
Вајска-гнездо успомена.
Давид Кецман Дако