Оцењивање

Ако желите да сазнате нешто више о начинима праћења и вредноавња рада ученика у школи, проучите следеће прилоге:

Праћење, мерење и вредновање рада ученика у настави

критеријуми за оцењивање

Подршка у борби с дигиталним насиљем

23. новембра 2018. године званично је представљена едукативна платформа Безбедни клинци, нови извор квалитетног садржаја на тему безбедне употребе интернета за децу и неопходног родитељског дигиталног образовања.

Прочитајте више на: https://www.pedagog.rs/2018/11/23/predstavljena-edukativna-platforma-bezbedni-klinci-za-digitalne-mame-i-tate/ 

Мотивацијом до бољих резултата

Чињеница да се дете не труди довољно у школи може да изнервира сваког родитеља, нарочито оног који зна да дете сигурно може да покаже више. У оваквим ситуацијама родитељи обично иду константно за дететом, причајући му о лењости и неодоговорности, јер су у немогућности да разумеју дететову незаинтересованост. Међутим, овако ситуација постаје само гора и гора јер долази до конфликта. Ево како да стварно помогнете детету да се поправи у школи и истовремено избегнете сукобе:http://zelenaucionica.com/10-nacina-da-motivisete-dete-da-bude-bolji-djak/

Радне навике кроз игру

Деца су способна за више него што родитељи мисле. Ако могу савладати игру на рачунару, онда знају и да укључе веш машину, истиче Elizabeth Pantley, ауторка бројних књига о васпитању деце. Редовно извршавање задатака учи их одговорном приступању свим обвезама, укључујући и школским. Почните с једним задатком.9823887
Детету задајте један задатак који ће извршавати на недељном нивоу. На пример, нека суботом обрише прашину у својој соби. С временом повећавајте количину задатака тако да дете научи да извршава обвезе и развије радне навике. У сваком радном дану треба одредити време за учење и писање задатака, које се преласком у виши разред повећава. Кад детету радни ритам постане навика, школске задатке извршаваће са успехом.
Да бисте одредили право време, пратите кад је мозак вашег малишана најспремнији за учење. То не мора нужно да буде одмах после школе. Нека деца боље уче после јела, а друга се пре писања задатка воле да се играју. Истраживања су показала да физичка активност може помоћи у стимулисању дететове концентрације и когнитивних функција. Стога не форсирајте да непрекидно седи за радним столом све док не заврши све задатке.
Чак и више него вама на послу, школарцу који је активан и пун енергије треба пауза. Стога у време одређеном за учење и писање задатака одредите мање ставке у којима ће дете појести воће, поиграти се с љубимцем или десет минута прошетати. Потрудите се да учење буде што забавније, набавите мозгалице, судоку, пузле и повежите градиво с примерима из стварног живота.

Попис подсећа, али и држи дете мотивисаним

Помозите детету да направи дневни план рада и запише обвезе за тај дан. Тако ће, прецртавањем обављених задатака, лакше пратити како напредује, што ће га мотивисати да настави с радом.  Растеретите дете да има више времена за задатке. Ако дете после школе иде на спортске тренинге, сате плеса и клавира, неће се моћи носити с мноштвом обвеза. Пустите га да само одабере које ће остати, а које не.

Домаћи задатак је прилика да будете ближи са дететом

Учење и писање задатака прилика су да се запослени родитељи после повратка с посла друже с дететом. Али, будите опрезни и не решавајте проблеме детета. Школарцу треба смернице и помоћ да дође до правих одговора, а не готова решења. Такође, ако су му потребне инструкције из, на пример, математике, боље је то препустити некоме изван породице јер ће бити објективнији а детету ће боље показати како се раде задаци.

Похвала “Ти си тако паметан” може бити опасна за дете

Како бисте код детета развили радне навике, будите опрезни с похвалама попут: “Ти си јако паметно и надарено дете” јер могу донети више штете него користи, упозоравају психолози. Родитељи који претерано хвале дете како би му подигли самопоштовање несвесно уништавају његову мотивацију за рад.

predskolci-sa-osmehom.blogspot.com

Како да научимо дете да се избори са насиљем

Свесни смо да малолетничко насиље постоји, али нас генерално не узбуђује много. „Дечија посла“. „Нек’ се челичи“. Све док не прочитамо о деци у црној хроници. Тако, услед наших страхова и свакодневице, скачемо са потпуне неукључености у дететов живот, на апсолутну контролу и заштићеност – па назад, а ни једно, ни друго није пожељно за дететов развој у снажну, самопоуздану личност која може и зна како да се чува.

Такве крајности каквим смо склони, развијају или несмотрена и агресивна понашања, а с друге стране – пасивне и уплашене жртве које не траже помоћ.

 

Насиље је реакција на страх. Понашамо се насилно или агресивно онда када се осећамо угроженим – може да буде угрожен наш:

  • Телесни интегритет или благостање. У основи, биолошки посматрано, то је страх од глади тј. телесне смрти

или

  • Наш имиџ, ауторитет или позиција у хијерархији. То је социолошки аспекат, односно страх од одбацивања тј. друштвена смрт.

Код мале деце страх још није разлучен на ова два аспекта, већ је јединствен – напуштање = смрт, и деца га много јасније и директније од одраслих доживљавају.

Тај страх ми осећамо као љутњу, бес, иритабилност, тугу, анксиозност – али у основи свих тих осећања је страх.

Када се понашамо насилно, штета је вишеструка

Плашимо дете. Када је дете уплашено, амигдала „искључује“ његов горњи, разумнији мозак и оно физиолошки не може да размишља ни да учи. Стално насилно понашање према детету (застрашивање) мења физиологију мозга и штетно је по интелигенцију и здравље детета. Дете усваја понашање које види, па велика је вероватноћа да ће и само постати насилно.

Ако с дететом не говоримо о његовим осећањима већ само о његовом понашању, или га кажњавамо или постиђујемо због тога – дете не разуме себе, плаши се и стиди се тога што се у њему дешава.

Ако је дете уплашено или постиђено својих осећања (без разлике да ли је то због игнорисања или због кажњавања – то је све насилно понашање – емоционално занемраивање), оно их крије и не комуницира. Ако не комуницира, неће тражити помоћ и прихватљиве начине да каналише свој страх и агресију, понашаће се агресивно када родитељ или наставник није присутан, а с друге стране – неће тражити да буде заштићено од насиља које трпи. 

Шта одрасли могу да учине за спречавање малолетничког насиља?

Можемо да будемо свесни свог страха и сродних осећања. Тиме чинимо први корак да контролишемо своје поступке и да, за почетак, будемо узор свом детету.

Можемо да с дететом разговарамо о његовим осећањима. Тиме ћемо му показати да су она људска, прихватљива, нормална и да увек о било чему може са нама разговарати.

Да увек, увек реагујемо на насиље. Ако на њега не реагујемо, дајемо сигнал да га прихватамо.

Да разликујемо храброст и асертивност од агресије. Циљ нам је да деца буду отворена и упорна у испуњавању својих потреба и жеља, али да не повређују друге.

Да разликујемо играње и одмеравање снага од правог насиља и туче. Деца се играју рата, полиције, рвања, чак и насиља – ради учења, осазнавања друштвених норми и правила и свог места у друштву, испитивања последица. У таквим ситуацијама морамо будно пазити да игра не ескалира.

Да разликујемо храброст од трпљења насиља због немања друге могућности. Дете које трпи насиље није храбро – оно нема куд да побегне и како да се заштити. Таква врста „храбрости“ води у још веће насиље.

Да разликујемо тражење помоћи и подршке од тужакања. У оба случаја, детету је потребна наша пажња – некад је то само валидација и разговор, а некада му је потребна озбиљнија помоћ и заштита. Не смемо одгуривати децу која су нам пришла да траже помоћ са саветом да „реше то сами“ и да се потпуно искључимо из ситуације. Можда је тренутна ситуација безазлена, па чак и корисна за дете, али морамо неговати нашу везу с њим и подржавати га да нам се увек обраћа за било шта.

Да учимо дете да тражи помоћ све док неко не реагује. Одрасли често не схватају децу озбиљно и не слушају их. На срећу, деца су по природи углавном упорна у тражењу пажње, али у осетљивим ситуацијама када су уплашена или постиђена лако могу одустати, мислећи да је то „срамота“.

Да се понашамо с дететом мирно и с поштовањем. Оно ће научити да то очекује и да реагује на било који облик насиља. Научиће да насиље није нормално, ни прихватљиво.

Да научимо дете са ким може да разговара. Можемо да саставимо списак најповерљивијих одраслих особа којима дете може да каже баш све, без страха да неће бити схваћено озбиљно. Мама, тата, баба, деда, тета, уја, можда најближи пријатељ или дадиља. Овим особама може да каже све што му се десило са било ким другим, укључујући и особе из овог „безбедног круга“. Нарочито треба да пријави тек ако му неко прети још већим насиљем ако некоме каже шта се догодило, или га вређа (назива тужибабом или цвикарошем) због тражења помоћи.

Да поучимо дете да се удружује. Насилници бирају изоловане жртве. У групи је лакше заштитити се, а ако цела група осуђује насилничко понашање, вероватније је да ће насилно понашање престати.

Да научимо дете да избегава насилника и тражи помоћ чим примети да ће доћи до насиља. Није срамота. Осећаће се добро што се снашло како да избегне батине.

Да научимо дете да се супротстави онолико колико се осећа способним када не може да избегне суочавање. Да гледа насилника у очи без скретања погледа, да промени тему, или директно да каже „шта хоћеш“ или „не желим да се тучем“. Научимо га снажним говором тела.

Да радимо са дететом које се понаша насилно. Насилном детету је неопходна пажња и помоћ. Казне и претње делују само привремено, док је контрола присутна. Дете с проблемом остављају још несхваћеним и одбаченијим, те је још склоније насиљу.

 

Како препознати дислексију и помоћи детету

Дислексија је проблемом у савладавању вештине читања, због којег се многа деца окарактеришу као „лења“, „тврдоглава“, „безобразна“, па чак и „глупа“.

Први корак у томе да спречимо будуће неправде учињене ка деци која имају такав проблем је информисање.

 

Шта је дислексија и како је уочити

Дислексија представља поремећај способности читања или разумевања прочитаног, иако постоје све основе да дете савлада те вештине: уредна интелигенција, добар вид, слух, упорни рад на развоју вештина, жеља детета да научи.

Типични знаци да дете има дислексију се огледају у следећем: 

  • дете застајкује пре него да прочита реч, 
  • гута слова, 
  • додаје слогове, 
  • премешта редослед слова у речи, 
  • замењује слова која слично звуче, 
  • тешко повезује гласове у речи, 
  • не разуме оно што прочита (иако може да разуме када му ви прочитате),
  • прескаче редове, 
  • неправилно дише током читања (стално мора да застаје да узме дах)
  • ма колико да вежбате читање делује да нема напретка или га има минимално.

Уз то, често уочавате и „пратеће“ симптоме

  • дете је свесно свог проблема и осећа се потиштено због тога, 
  • изолује се из друштва, 
  • почиње да избегава контакт са другом децом. 

Наиме, деца са дислексијом су свесна да имају проблем са читањем. Врло често успевају да замаскирају проблем тиме што буквално запамте унапред оно што би требало да „прочитају“. Онда када су откривена да, на неки начин, заостају за другом децом, коментари попут „то је она девојчица која не зна да чита“ не чини баш дете најпопуларнијим у друштву. Сем проблема везаним за социјално функционисањејављају се и други, специфични проблеми као што су оријентација у простору и времену.  Такође, детету може бити тешко да успостави редослед између различитих активности, детету са дислексијом је тешко да каже време или да се придржава распореда. Главни проблеми леже у томе да дете не може да се оријентише у простору; мешања тога шта је лево, а шта десно, одражавају се касније, природно, и на папиру. Одакле кренути са читањем речи и у којем смеру се кретати? 

Једна од научних претпоставки јесте да је дошло до замене функција двеју хемисфера: десна (синтетичка) преузела је језичке функције леве (аналитичке). Како извршити анализу слова и речи и прочитати је, ако нам је обрнут процес доминантан? Деца са дислексијом чешће мисле невербално, управо због доминације десне хемисфере која има функцију интеграције визуелних и аудитивних информација. Уз то, формирање категорија је вероватно нешто што ћете код деце са дислексијом приметити брзо. Она имају тешкоће да пронађу надређене појмове, кутије у које могу да смештају информације. Из тог разлога, у претраживању гомила на које слажу информације, често делују као деконцентрисана, хиперактивна.

Шта можете да урадите када препознате проблем или наговештај проблема

Обавезно се консултујте са логопедом или психологом. На тај начин, можете да добијете адекватну процену и програм за рад са дететом. Систематски рад на развоју вештина читања уз рад на оснаживању и мотивисању детета, је оно што се примарно препоручује када је дислексија у питању. 

Постоје и многа помагала доступна уз традиционални један на један рад, попутнеурофидбек методе, којом се ради на стимулисању можданих таласа тако да се повећава капацитет детета да дуже истраје на задатку читања. Као родитељ можете да:

  • читате наглас сваки дан са својим дететом; нека то буде нека врста заједничког дружења;
  • користите сваку прилику да заједно вежбате (слогани на билбордима, знакови на супермаркетима, инструкције за склапање играчака…);
  • важно је да познајете интересовања свог детета. Дете лакше учи кроз оно што му је занимљиво (спорт, музика, сликање, историја…);
  • користите аудио књиге. Нека дете чита књигу и слуша снимак. Полако, нека почне да чита уз књигу;
  • тражите хобије, активности после школе којима ћете радити на повећању осећања личне снаге, стабилности детета, самопоуздања детета;
  • бележите запажања везана за понашање детета. Те белешке ће бити корисне и стручњацима који праве програм за дете;
  • олакшајте детету памћење распореда. Правите визуелне подсетнике, мапе, смернице;
  • проверите разумевање детета. Не дајте му шест налога истовремено. Разбијте информације у неколико делова и онда их преносите детету;
  • помозите му са оријентацијом у простору. Постоје методе попут реедукације психомоторике или БраинГyм-а посебно намењене деци са дислексијом. Нађите слике тих вежби и примењујте их.

Упознајте се са проблемом да бисте могли да га препознате у пракси. На тај начин се даље могу осмислити начини да се помогне детету да се лакше носи са проблемом.

Извор: Логопедско едукативни центар „Чабаркапа“

 

Неурофидбек метода: Како научити мозак да се концентрише

 
Све учесталији проблем смањене пажње код деце може се успешно решити уз помоћ, у свету веома актуелне методе, неурофидбека.

Сваки учитељ без проблема може да у свом разреду идентификује барем једно дете које “не држи место”, које зна “да одлута”, да се “искључи”, које не успева да се сконцентрише и којем ниједан школски задатак није довољно занимљив

До сада се то махом решавало тиме што се учитељ пожали родитељу који затим самостално покушава да уведе систем кажњавања и награђивања за добра “постигнућа”, или се Корист од неурофидбека је препозната широм света као метода која помаже у раду са проблемима пажње, али и са напетошћу, са симптомима анксиозности и депресије, са проблемима са спавањем, мигренама и многим другим, евентуално, даље посаветује са психологом.

Међутим, иако код нас недовољно познат, неурофидбек полако али сигурно постаје све применљивија метода у раду са децом која имају проблема са пажњом.

Неурофидбек, као неинвазивна метода снимања електричне активности мозга, базира се на две претпоставке: електричне активности мозга одражавају одређена ментална стања и, друга, те активности се могу тренирати. Дакле, ради се о методи која ни на који начин не шкоди детету. Иако родитељи могу имати отпор ка томе да се дете повезује са машином која мери електричну активност мозга, малишанима је ова метода и више него занимљива јер они испред себе виде екран са различитим бојама и игрицама. Полако, деца уче како да усмеравају и одржавају пажњу и не знајући да на тај начин уче мозак да се концентрише.

Шта подразумева неурофидбек метода?
Као што се аутомобил вози различитим брзинама – на аутопуту и у градској вожњи или када се пусти на “лер”, тако и мозак има своје брзине, а када говоримо о њима – говоримо о можданим таласима.

Мождани таласи се најчешће сврставају у четири опсега фреквенција (учесталости) и ниједан опсег “није за бацање”. Сваки опсег има неку своју функцију у одређеним околностима: од делта таласа који су повезани на пример, са дубоким сном, преко тета који се јављају када смо поспани или у када одлутамо у сањарење, до алфа таласа који нам помажу да се опустимо али не успавамо, и до бета таласа који су повезани са стањима у којима смо концентрисани и спремни за решавање задатака. Наравно, шта амплитуде таласа различитих опсега фреквенција могу да представљају захтева много сложенију интерпретацију али стручно око зна да посматра како се таласи нивелишу по својим фреквенцијама и креирају слику много “шаренијег” менталног живота.

Како се тренирају мождани таласи?
Није свака брзина за сваку прилику. Онда када покушавате да будете концентрисани, тешко да ћете успети да се фокусирате ако вас “малтретирају” тета таласи. Онда када покушавате да се опустите, тешко да ће вам таласи, који су “доминантни” онда када решавате задатке, помагати да постигнете циљ.

Таласе неких фреквенци желимо да подстичемо, а неке желимо да пригушимо. Уз вођство терапеута, неурофидбек помаже детету да то научи да ради само, односно да достиже стање концентрације, односно усмерене пажње и да то стање одржава.

Зашто “фидбек”?
Дете за време трајања неурофидбека игра игрице које су подешене тако да бивају покренуте онда када дете успева да „успостави контролу“ над својим таласима. На тај начин постизање контроле се „награђује“ и дете временом учи како да регулише своје функционисање. Терапеут у исто време ради са дететом и на вештинама учења тако да постепено, оно што се јавља у изолованој ситуацији (на неурофидбек тренингу) ,почне да се генерализује и на друге животне ситуације (школу, кућу…).

Др Наташа Д. Чабаркапа, логопед